Бршадин је релативно мало источнославонско село које се налази недалеко од државне границе Хрватске са Србијом. Припада Вуковарско-сријемској жупанији и налази се три километра даље од њеног средишта – града Вуковара. Заједно са Вуковаром гравитира славонском макрорегионалном центру – граду Осијеку, од ког је удаљен 40-ак километара. А до Вуковара га води државни пут D-55, док на супротној страни исти пут води према Винковцима, од којих је село удаљено неких 15 км, те даље према унутрашњости Хрватске. Обзиром на то да се већи део саобраћаја, који се са аутопута Загреб – Београд и границе са Босном и Херцеговином према Србији преусмерава на поменути државни пут, те обавља кроз Бршадин, положај у ком се налази чини га веома прометним местом. Такође, повољан положај огледа се и у непосредној близини границе са три државе: Србијом, Босном и Херцеговином, те Мађарском. Исто тако, поред села пролази и жељезничка пруга која Бршадин такође повезује са истоком и западом.

Село припада Општини Трпиња, у којој се налази још шест невеликих села, а чији начелник је, у свом другом мандату, Бршадинац Ђорђе Ћурчић. Поред Бршадина тече река Вука, која извире испод славонске планине Папук, а улева се у Дунав пролазећи самим центром Вуковара. Мала река пролази крај малог села, али његове становнике преко лета истински весели. Многи Бршадинци, поготово они млађи, у врелим летњим месецима неретко траже хлад управо купајући се на Вуки. А поред оних који се купају, много је и оних који пецајући рибу стрпљиво седе крај обале, проводећи ту сате и сате.

Историјат села врло је интересантан. Старо средњовековно насеље постојало је већ 1279. године, али се тада помиње као Боршод (мађ. Бőрсóд). Овај податак говори о томе да су га, у та нама далека времена, највероватније основали мађарски насељеници. И до данашњих дана није само име насеља промењено, него и његов положај. Наиме, поменуто насеље у то време налазило се километар западније, према селу Пачетин. Временом, село се помицало према Вуки, да би коначно заузело данашњи положај. Назив Боршод временом се мењао, допуњавао и обликовао, да би пар векова касније добио и до данас задржао свој коначни облик. Крајем XV века село је опустошено под турском најездом. Записи говоре да је 1697. године Бршадин био насељен, али се не наводи тачно шта се до тада дешавало. У њега су досељени Срби са горњих токова река Дрине и Неретве, као и са Пиве, Таре и Лима. Бежећи пред турском најездом, део становништва се у селу највероватније задржао и после Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.

Године 1733. у Бршадину је живело четрдесетак породица, да би 1766. тај број износио 63, а 1791. 81 – са 478 становника. До 1808. године број становника порастао је на 513. Црква је постојала и пре 1733. али је већ тада по свом опису била стара и трошна. Ову скромну дрвену цркву половином XVIII века заменила је нова, зидана црква, коју је 1. јануара 1750. осветио епископ пакрачки Софроније Јовановић. Године 1903. у селу је 152 куће са са 868 становника, од чега 837 Срба, 27 Мађара и 4 Јевреја.

Током Првог светског рата у Бршадину је била смештена аустроугарска војна болница сачињена од дрвених барака, па је село прилично познато и по називу који је тада стекло – Дрвени Беч. Поред велике болнице, из тог времена остао је и огромни канализациони одвод сачињен за потребе болнице, а којим се данас служе многе куће.

У Другом светском рату село је једно време било окупирано од стране немачких нациста, те је антифашистички покрет под вођством Васе Ђурђевића Турчина у ослобађању села и уже околине одиграо велику улогу. Васо Ђурђевић, који је погинуо у борби, данас се слави као народни херој, те се у центру села, поред Дома културе, налази и његова биста, а и главна улица носи његово име. Као и главна, и већина других сеоских улица носе имена Бршадинских антифашиста.

Број становника константно је растао. Године 1910. Бршадин има 1142, а 1971. има 1764 становника. Након Другог светског рата број становника поново нагло расте, чему је разлог прогресивно досељавање Срба из Босанске Посавине, који су у Бршадин дошли углавном у потрази за радним местом у тада великом комбинату гуме и обуће Борово. Података о последњем предратном попису 1991. године нема, али је десет година раније у Бршадину живело 2093 становника, од којих се око 80% изјаснило као Срби. Према последњем попису из 2001. године село броји око 1500 становника. Нагли пад овог броја директна је или индиректна последица грађанског рата са почетка '90-их. Много људи је погинуло у рату, а и велики број кућа био је оштећен. Такође, у периоду 1997-2002. године много младих је напустило Бршадин потраживши бољи живот у некој од европских или прекоокеанских земаља. Разлог томе био је углавном висок степен незапослености који је заступљен не само у Бршадину, него и у широј околини. Такође, многи су отишли и због страха од мирне реинтеграције у састав Републике Хрватске, мислећи да ће међунационална нетрпељивост учинити живот Срба у Хрватској немогућим. Но, иако је таквих проблема у почетку било, сада су углавном превазиђени. Поред већинског српског становништва, у селу живи и невелик број Хрвата и Мађара, али су међунационални односи данас врло коректни.

Село се рапидно развија и напредује. Из дана у дан бољи живот који сви жељно ишчекују све је ближи и ближи. Бршадинци се углавном баве пољопривредом и сточарством, док је мањи број оних који се баве услужним делатностима или раде у државној служби. У селу послују три приватне продавнице мешовите робе, пекара, трговина трикотаже и постељине, те продавница тепиха и материјала за бојење. Такође, ту су и обрт за производњу кора за пите, столарски обрт, а недавно је отворена и пржиона кафе. До скора је у селу радио и обрт за производњу пилића и сточне хране. Ноћни живот није нарочито атрактиван, али у непосредној близини центра је и бистро-пиззериа ПИМ, док се на путу ка Вуковару, на изласку из села, налази бистро Опатија. Пре рата, а и неколико година после, врло популарна била је дискотека Луи, која, нажалост, више не ради. Такође, до прошле године у центру села је радио и цафе бар Перони. У селу делује и неколико друштвених и спортских организација. Од спортских клубова, активан је Фудбалски клуб Бршадин, који је тренутно члан Треће жупанијске лиге, те Шах клуб Бршадин, такође судионик Пете републичке лиге.

Од друштвених организација, ту су Ловачко друштво Фазан, чији се дом са стрељаном налази иза Дома културе, на обали Вуке, Културно-уметничко друштво Васо Ђурђевић, које је заједно са Клубом младих Бршадин смештено у просторијама Дома културе, те Удруга пензионера.

Од 6. септембра 2007. године на Лединама, у улици Дује Захарића, у раду је ново подручно одељење Пете основне школе Вуковар (школа Синише Главашевића) за децу до четвртог разреда, после чега деца путују у Борово Насеље да би наставила школовање до краја основне школе. Као последица смањења броја становника, у селу је и знатно мање деце. У четири разреда свега их је педесетак.

У згради некадашње Месне заједнице смештено је и подручно одељење трпињског вртића Лилипут. У истој згради налазе се још и поштански уред, просторије шах клуба, те стоматолошка ординација. Поред овог објекта је и медицинска амбуланта. Недалеко од зграда школе и Месне заједнице налази се и већ поменута црква посвећена Светом Архангелу Гаврилу, чији дан се обележава 26. јула, када мештани Бршадина славе своју храмовну славу.

Од јесени 2004. године село има новог месног пароха, јереја Љубенка Јовића, који је на том месту заменио протојереја Ђорђа Важића, који је до тада у Бршадину службовао пуних двадесет година.

аутор текста:

Бојан Лазић